Tajni Začin Klub

Tajni Začin Klub Hrana za dušu i telo...

Dr. Bujáki Márton, Dr. Havasi Ferenc, Kenderesi PéterŽIVOT KAO PARTIJA ŠAHA„Šah su osmislili indijski mudraci kako bi nj...
20/12/2025

Dr. Bujáki Márton, Dr. Havasi Ferenc, Kenderesi Péter
ŽIVOT KAO PARTIJA ŠAHA

„Šah su osmislili indijski mudraci kako bi njime poučavali o životu. Uz njegovu pomoć možemo steći znanja koja se mogu primeniti gotovo na svim poljima našeg života.”

Dr. Bujáki Márton, Dr. Havasi Ferenc, Kenderesi Péter u svojoj uskoro objavljenoj knjizi u izdanju Nove Akropole otkrivaju čitaocima vezu između „igre kraljeva” i filozofije. Do kraja knjige čak i početnici u šahu mogu steći teorijska i praktična znanja koja – kroz paralelu između šaha i života – pomažu u snalaženju među izazovima koje život donosi.

Autori, po struci informatičari, nastoje da steknu sistemska, praktična znanja koja povezuju uzroke i posledice. Kao strastveni amateri, fascinira ih složenost šaha, što ih je podstaklo da proučavaju igru, kao i njen istorijski, kulturni i filozofski kontekst.

Već više od deset godina slede filozofski način života kao članovi Filozofske škole Nove Akropole. Zato, bilo da se bave igrom, poslom ili posmatranjem prirode, uvek traže zakonitosti koje stoje iza pojava. Na kursevima Nove Akropole produbili su znanja iz simbolizma, istorije religija i filozofskih učenja, pa su u ovoj knjizi pokušali da teorije i iskustva šahovskih velemajstora prevedu u znanja primenjiva na različite oblasti života.

U knjizi se susreću brojni mitološki, kulturni i filozofski motivi, svi noseći obeležja drevne ljudske mudrosti. Tražeći taj stari izvor, čovek može postati svesno biće kojem čak i umetnost šahovske igre može pomoći da bolje upozna sebe i svoju okolinu.

Knjiga pomaže snalaženje na tri polja. Najpre ukratko izlaže pravila šaha, pa se upoznajemo i sa konkretnim strategijama koje mogu primenjivati i početnici.
Zatim dobijamo mapu koja pokazuje kakve simbole kriju osobine, raspored i kretanje figura na tabli. Čitalac tako sve dublje sagledava vezu između poteza kralja, dame ili t**a i koraka koje može preduzeti da bi savladao sopstvene životne teškoće, kao i strategije kojima se može poslužiti.

Da bi slika bila potpuna, oslanjajući se na savremena istraživanja, autori predstavljaju neke vrline i pravce razvoja koji nam mogu biti od velike pomoći. Objašnjavaju značaj razvijanja sposobnosti odlučivanja i mašte (u šahu i u životu), i navode koje prepreke možemo savladati hrabrošću ili istrajnošću.

Šta sve to znači u vezi borbe na šahovskoj tabli i ključnog trenutka ljudskog razvoja – unutrašnje borbe? Cilj sukoba između dva protivnika, belog i crnog, jeste pobeda. Ko su ti protivnici? Dobro i zlo, ili – iz perspektive ljudskog razvoja – duh i materija, ali isto tako, ovaj dvoboj je simbol svake naše borbe za postizanje cilja, u kojoj samospoznajom i razvijanjem svojih sposobnosti uklanjamo prepreke koje se javljaju.

Štaviše, to može značiti i našu sopstvenu borbu, na primer sa sopstvenim greškama i lošim navikama. Autori donose i mitološki primer, podsećajući na čuveni indijski ep Mahabharatu. Tamo od dve suprotstavljene vojske Pandave simbolizuju vrline, dok Kaurave predstavljaju greške, kao i unutrašnje stavove i strasti koje nas sp**avaju.

Tako, dok igramo šah, možemo pred sobom zamisliti bilo koju svoju granicu ili strah sa kojim želimo da se suočimo i obračunamo. A kako postajemo sve veštiji u potezima naučenim iz knjige, shvatićemo da to znanje možemo sve uspešnije primenjivati i u svakodnevnom životu.

Šah je, naravno, samo jedna od staza na širokom putu filozofije, kojim hodajući otkrivamo skrivene pokretačke sile prirode, da bismo kasnije, zahvaljujući njihovom poznavanju, još svesnije učestvovali u sopstvenom mikro- i makrosvetu.

Uz pomoć ove knjige možemo pronaći mesto u svom pogledu na svet za cilj, za odnos prema materiji i vremenu, za taktiku i strategiju, za otvaranje, srednju igru i završnicu. Snalazimo se među nivoima znanja, osećamo šta znači snaga učitelja i primera. Ako otkrijemo lepotu svih ovih procesa, pred nama se može otvoriti novi put, kojim idući postajemo sve bolji šahisti, ali i sve bolje upoznajemo sebe i svet oko sebe.

UPOZNAJ SAMOG SEBE I UPOZNAĆEŠ KOSMOS Ideja Kosmosa bila je zajednička narodima i civilizacijama drevnog sveta. On je po...
19/12/2025

UPOZNAJ SAMOG SEBE I UPOZNAĆEŠ KOSMOS

Ideja Kosmosa bila je zajednička narodima i civilizacijama drevnog sveta. On je posmatran kao jedno veliko živo biće koje u sebi sadrži sva ostala bića koja se u njemu razvijaju. Iz kosmičkog centra u početku izviru sve stvari, razvijaju se do svog najvišeg izraza i zatim se vraćaju u svoje mesto porekla: sve se vraća u tačku iz koje je poteklo. Ovo „vraćanje u mesto iz kog se izašlo“ za klasične mislioce predstavljalo je pojam evolucije.

U mnogim kulturama univerzum je shvatan kao „jaje“. Na primer, Indusi su ga nazivali Brahmino jaje, i – kada bi se ono razbilo, rađao bi se život sa elementima koje je sadržalo u svojoj unutrašnjosti. U Kini, Panku svojom sekirom deli ovo Kosmičko Jaje na dva dela. Gornja polovina postaje nebo i uzdiže se, dok donja polovina postaje zemlja koja daje oslonac životu, razvijajući se između njih. Ovu ideju nalazimo i u srednjovekovnim gravurama, poput „Kosmičkog jajeta“

Hidelgard von Bingen iz 1141. godine. Zanimljivo je da današnja slika univerzuma, dobijena preciznim merenjima iz dubine poznatog svemira, takođe pokazuje oblik jajeta. Kako su klasični narodi znali da univerzum ima oblik jajeta? To ostaje misterija… možda su posmatrali prirodu i primenili analogiju da bi je razumeli i objasnili.

Kao što kineske tradicije (i gotovo sve koje danas poznajemo) govore da se život razvija između neba i zemlje, Platon je u svojim dijalozima tvrdio da Kosmos ima dvostruku prirodu. Jednu manifestovanu – tzv. Čulni Svet (koji se može percipirati čulima i koji je polje rada današnjih naučnika), i transcendentnu – Svet Ideja. Ovaj drugi bio bi suptilan, nevidljiv, vanvremenski, večan i savršen. Svet Ideja predstavlja modele ili arhetipove pomoću kojih Duša Sveta (Demijurg, kako ga Platon naziva) stvara osetni svet.

Između sveta savršenih arhetipova i sveta kakvog poznajemo, nalazi se ta Duša Sveta, stvarni uzrok čulnog. Grčke tradicije govore o tri ista principa u čoveku: konkretna priroda – telo ili soma, suptilna priroda – duh, nazvan nous, i posrednički element – psiha ili duša. Zato, trostruka priroda Kosmosa odgovara trostrukoj prirodi čoveka, jer je on mikrokosmos celog univerzuma, makrokosmos. Čovek ima sposobnost da se maštom uzdigne do Sveta Ideja, da bude inspirisan večnim i ostavi vanvremenska dela u ovom Čulnom Svetu.

U ovoj perspektivi, čulni svet je sastavljen od pet elemenata: vatre, vode, zemlje, vazduha i etra. Eter je shvaćen kao homogena, plastična i promenljiva supstanca iz koje nastaju ostali elementi. Na taj način, eter postaje „prvobitna materija“ čulnog univerzuma, jer se kretanjem i transformacijom pretvara u druge elemente. Manifestovani svet je u stalnom procesu preobražaja dok se elementi međusobno kombinuju u dinamičkoj igri.

U Platonovoj filozofiji, čulni svet se smatra iluzornim iz više razloga. Prvo, ljudska čula koja ga opažaju mogu nas prevariti, dajući iskrivljenu predstavu stvarnosti. Osim toga, čulni svet je u stalnoj promeni: stvari se rađaju, razvijaju i na kraju umiru. Upravo ta prolazna i promenljiva priroda, za Platona, čini čulni svet iluzornim. Ipak, iako nije savršen, on je „usavršiv“, tj. teži ka savršenstvu koje se ogleda u svom arhetipu u nousu. Zato je svet u stalnom kretanju evolucije.

Indusi imaju sličnu perspektivu o iluziji čulnog sveta. U njihovoj kosmologiji, Maja je boginja iluzije koja ljude drži zaokupljene neprekidnim promenama sveta. Prevazići ovu maju značilo bi osvestiti svet u njegovoj stvarnoj prirodi.

U obe vizije, promenljiva i prolazna priroda čulnog sveta stvara iluziju koja može odvratiti pojedince od razumevanja prave prirode univerzuma i samih sebe, za koju se veruje da prebiva na duhovnom i večnom planu.

Sve u Kosmosu je živo i razvija se prema zakonima koji ga uređuju, postavljajući svaki element na njegovu ravan, svaki deo na mesto gde se najbolje može razviti i služiti ostalim bićima. U univerzumu sve evoluira zajedno, a kašnjenje jednog dela znači kašnjenje svih ostalih. Uspeh jednog pojedinca je mali podsticaj napred za sve. Ovi arhetipski zakoni, koji daju smisao i svrhu univerzumu, prebivaju u Svetu Ideja. Zato je uloga čoveka da maštom i intuicijom poleti ka toj dimenziji, da uhvati arhetipove i pretoči ih u ovaj svet, kako bi živeo što bliže Prirodnim Zakonima.

Kada se ovi zakoni konkretizuju u društvu, nastaje harmonično stanje. Kada se pretoče u čoveka, razvija se etičan i srećan pojedinac. Kao što univerzum ima uređene zakone, čovek ima mogućnost i odgovornost da bude što uređeniji, kako bi postao pravi mikrokosmos. Na pročelju Delfskog proročišta stajalo je:
„Upoznaj samog sebe i upoznaćeš Univerzum i njegove Bogove“

Ovaj članak je zasnovan na predavanju „Vreme i prostor: savremena nauka u svetlu klasične filozofije“ održanom u Novoj Akropolisu Kordoba u avgustu 2021.

Delia Steinberg GuzmánDECEMBAR – VREME RADOSTI I NADEPonovo smo u decembru, psihološki intenzivnom mesecu, jer nas neumo...
18/12/2025

Delia Steinberg Guzmán
DECEMBAR – VREME RADOSTI I NADE

Ponovo smo u decembru, psihološki intenzivnom mesecu, jer nas neumoljivo vodi ka kraju jedne i početku druge godine.

Decembar je svojevrsna životna i vremenska prekretnica, kada se stari sati odbacuju kako bismo se suočili sa novim danima, ponekad sa nadom, a ponekad sa teškim osećajem da će, uprkos promeni datuma, sve ostati isto…

Vreme radosti i nade

Uopšteno govoreći, vreme izaziva poštovanje, kako kod onih koji se ne usuđuju da gledaju u budućnost, tako i kod onih koji veruju da je dolazak nove godine sam po sebi dovoljan da sve postane bolje. Vreme u svojoj dubini nosi nešto čarobno i skriveno, zagonetno, moć kojoj se svi predaju, silu koja nikoga ne poštuje, a ista je za ceo univerzum.

Onaj ko je mlad uživa u toj čaroliji otvarajući škrinju vremena u potrazi za najvećim blagom. Njegova vera u budućnost podstiče ga da voli život iako su mu iskustva ponekad gorka: pred sobom ima vreme, a vremenom se sve može promeniti.

Onaj ko je već sakupio godine i nosi tek uspomene na mladost, prihvata protok vremena sa osećanjem strahopoštovanja prema tajanstvenom glasniku. Hoće li to biti danas ili sutra…? Kada i kako ću napustiti ovaj svet? Koje mi tajne još čuva vreme u budućnosti?

Koliko je samo mudrosti u simbolu Kronosa koji proždire svoju decu! Kronos je vreme koje sve donosi i sve odnosi. Ono koje daje život i oduzima ga, ono koje ruši temelje dok druge gradi, stvara nove slave i baca senku na sjaj prošlih pobeda.

A ipak, ono – Vreme – traje… Večno je uprkos promenama koje donosi zbog dolazaka i odlazaka kojima nas izlaže. Ako zaista volimo Život – ne samo onaj mali život svakodnevnih sitnica sa njegovim neospornim šarmom i zamornom rutinom – tada ne možemo a da ne volimo vreme. Jer jedno se izražava kroz drugo. Vreme se manifestuje kroz Život.

Pozdravimo zato novu godinu: to je još malo više vremena, više mudrosti i iskustva, umora i bola, radosti i nade, nostalgije i maštanja o prošlosti sjedinjene sa budućnošću. To je način otvaranja vrata večnosti, koračajući uz nju dok brojimo njene korake…

Old Historical PicturesŠOIČI JOKOI – SIMBOL LJUDSKE IZDRŽLJIVOSTIDana 24. januara 1972. godine, duboko u gustoj džungli ...
17/12/2025

Old Historical Pictures
ŠOIČI JOKOI – SIMBOL LJUDSKE IZDRŽLJIVOSTI

Dana 24. januara 1972. godine, duboko u gustoj džungli Guama, dvojica lokalnih lovaca koji su proveravali svoje zamke za škampe primetili su pokret. Isprva su pomislili da je u pitanju divlja svinja. Zatim su shvatili da je to čovek — mršav, obučen u ručno pravljenu odeću, sa grubim kopljem u ruci i očima širom otvorenim od straha. Kada su mu prišli, jurnuo je ka njima, očajnički pokušavajući da pobegne, ali bio je slab i pothranjen, pa su ga lovci brzo savladali.

Čovek je tiho govorio japanski. Rekao je da se zove Šoiči Jokoi (Shoichi Yokoi). Bio je narednik u Carskoj japanskoj vojsci. Krio se tamo još od 1944. godine.

Dvadeset osam godina. Sam.

Jokoi je rođen 1915. godine u prefekturi Aiči. Pre rata radio je kao šegrt krojača, miran mladić veštih ruku. Pozvan u vojsku 1941, najpre je poslat u Mandžuriju, a zatim na Guam — ostrvo koje je Japan zauzeo rano tokom rata, ali je znao da će ga na kraju izgubiti. Kada su američke snage pokrenule kontraofanzivu u julu 1944, bitka je bila kratka i brutalna. Hiljade japanskih vojnika je poginulo. Ostalima je naređeno da se povuku u džunglu i da se bore do poslednjeg čoveka.

Jokoi i mala grupa preživelih pobegli su u gustu unutrašnjost ostrva. Predaja je za njih bila nezamisliva. Učili su ih da je smrt bolja od zarobljavanja, da povratak živ iz bitke donosi sramotu porodici i nečasnost naciji. Zato su se krili, čak i kada je
pucnjava utihnula.

U prvim godinama Jokoi je živeo sa oko deset drugih vojnika. Lovili su zajedno, delili ono malo hrane što bi našli i izbegavali američke patrole, ali džungla je bila surova. Bolesti, glad, nesreće i susreti sa lokalnim stanovništvom polako su smanjivali njihov broj. Do 1964. godine poslednji od ljudi koji su se krili sa njim je umro, ostavljajući Jokoija potpuno samog.

Prilagodio se neverovatnom domišljatošću. Koristeći veštine iz krojačkih dana, tukao je koru drveta dok se ne pretvori u vlakna i od njih šio košulje, kaiševe i pantalone. Pravio je zamke za jegulje i rečne škampe, oštrio bambus za pecanje i oblikovao metalne ostatke u noževe. Da bi preživeo snažne tropske oluje, iskopao je podzemno sklonište visoko oko jedan metar i prikrio ulaz granjem. Ta pećina, mračna i tesna, postala je njegov dom skoro tri decenije.

Hrana je dolazila iz svega što je priroda nudila: banane, hlebno voće, puževi, pacovi, škampi. Retko je palio vatru iz straha da će biti primećen. Njegov svet se sveo na veličinu jednog dela džungle, a ritam preživljavanja postao je jedini ritam koji je poznavao.

Godine 1952. Jokoi je pronašao letke koje su bacali američki avioni: poruke koje su objavljivale da je rat završen pre sedam godina, ali on im nije verovao. Tačnije, nije dozvolio sebi da poveruje. Izaći na površinu i predati se i dalje je za njega predstavljalo neoprostivu sramotu. Mislio je da bi mogao biti pogubljen. Mislio je da bi njegova porodica bila osramoćena. Bolje je, verovao je, trpeti teškoće u tišini.

Godine su se stapale jedna u drugu. Godišnja doba su dolazila i odlazila. Izbegavao je svaki kontakt sa ljudima, skrivajući se kad god bi čuo glasove. Poslednjih osam godina pre nego što je pronađen, nije izgovorio nijednu jedinu reč drugoj osobi.
Kada su ga lovci izveli iz džungle 1972. godine, Jokoi je jedva imao oko 36 kilograma. Bio je iscrpljen, uplašen i preplavljen svime što se dešavalo. Ipak, bio je živ.

Japan ga je dočekao kao simbol izdržljivosti. Kada je izašao iz aviona na aerodromu Haneda, čekale su ga hiljade ljudi — fotografi, novinari, porodice koje su izgubile vojnike i koje su u Jokoiu videle neku vrstu čuda. Suočen sa svim tim kamerama, Jokoi se duboko poklonio.

„Sa mnogo stida se vraćam…“, rekao je.

Za japanske uši, njegove reči nosile su punu težinu ratne ideologije. Izvinjavao se ne zbog skrivanja, već zbog toga što je preživeo.

Japan u koji se vratio nije bio ni nalik onom koji je napustio. Carstvo je nestalo. Demokratija je pustila korene. Gradovi su se obnovili u moderne siluete. Mladi ljudi koji su ga upoznali jedva su mogli da razumeju način razmišljanja koji ga je vodio toliko dugo. Ipak, divili su se njegovoj istrajnosti.

Jokoi se oženio kasnije te godine i pronašao smisao u tome da deli ono što je naučio tokom decenija jednostavnog života. Pisao je knjige. Pojavljivao se na televiziji. Držao predavanja o štedljivosti, otpornosti i vrlini življenja sa malo. Postao je, na neobičan način, kulturna ikona — ne zato što se borio u ratu, već zato što je preživeo rat dugo nakon što je on završio.

Umro je 1997. godine u 82. godini.

Jokoijeva pećina i dalje postoji na Guamu, sačuvana kao podsetnik na čoveka koji se gotovo trideset godina skrivao od sveta. Njegova priča traje jer pokazuje do kakvih krajnosti čovek može stići kada ga oblikuju uverenje, strah i dužnost — i kako, čak i posle decenija izgubljenih u izolaciji, ljudsko biće može ponovo pronaći put nazad u svet. Šoiči Jokoi je preživeo džunglu. Zatim je preživeo sebe…

Urednički tim Nove AkropoleKINESKI FILOZOF KONFUČIJE (2. deo)„Put Velikog Učenja sastoji se od tri stvari: da čovek učin...
16/12/2025

Urednički tim Nove Akropole
KINESKI FILOZOF KONFUČIJE (2. deo)

„Put Velikog Učenja sastoji se od tri stvari: da čovek učini da u njemu samom zasijaju uzvišene vrline koje Priroda polaže u dušu svakoga, da obnovi druge ljude i da sebi postavi kao cilj najvišu savršenost.“
Veliko Učenje ili Ta-Hio, knjiga I.

Kada se proučava Konfučije, može se videti da on izlaže svoju doktrinu na veoma pragmatičan način. Više p**a naglašava da, ako želimo da se nešto promeni, moramo početi od rada na sopstvenoj promeni, a zatim postepeno širiti tu težnju ka savršenstvu na ostale aspekte života. Na primer, u ovoj rečenici iz knjige Veliko Učenje:
„Kada je volja savršena, osećanja srca su uređena. Kada su osećanja srca uređena, čovek je oslobođen mana. Nakon što se ispravi sam, uspostavlja se red u porodici. Kada u porodici vlada red, kneževinom se dobro upravlja. Kada se kneževinom dobro upravlja, uskoro čitavo carstvo uživa u miru.“

Za Konfučija, čovek pri rođenju prima sa Neba pet vrlina, o kojima ćemo govoriti kasnije. One dolaze čiste i bez tame, ali pošto je čovek u telu sastavljenom od materijalnih elemenata i podložan svetovnim strastima, vrline se pomračuju.

Ipak, nije sve obeshrabrujuće. Konfučije nas podseća da je svetlost svojstvena tim vrlinama, ona je u njihovoj prirodi i nikada se ne može ugasiti. Zato je neophodno da onaj koji krene putem mudrosti koristi svetlost koja se jedva probija, gotovo zaklonjena ovim nečistoćama, kako bi je učinio blistavom, ali ne samo to — jednom kada ih učini blistavim, treba da obnovi i druge ljude, kako bi vrline zasijale i u njima.

Konfučije takođe stavlja naglasak na ideju Srednjeg p**a. Pomoći čoveku da ponovo vidi svetlost vrlina znači, doslovno, poučavati ga. A poučavati znači vratiti i druge na put ispunjenja Prirodnog Zakona koji Nebo polaže u srce ljudi.
Opšti Zakon Prirode jeste harmonija i ravnoteža. Kada one dostignu svoj najviši stepen, sve na Zemlji i na Nebu je na svom mestu.
„Čestit čovek ostaje na nepokolebljivom srednjem putu, onaj koji nije čestit odstupa od njega.“

Ponašanje mudrih

Polazeći od ovih ideja, konfučijanske pouke opisuju osobine mudrog čoveka.
Mudraci su skromni u rečima i čine više nego što govore. Njihovo ponašanje uvek prevazilazi njihove sopstvene propise. Pošto su savršeni, ne žaloste se ni zbog čega. Pošto su razboriti, ne upadaju u greške. Pošto su hrabri, ne osećaju strah. Mudraci sve očekuju od sopstvenog truda. Čvrsto se drže istine i dužnosti, ali se ne vezuju tvrdoglavo za svoje ideje.

Konfučije kaže: “Mudrac obraća posebnu pažnju na devet stvari: trudi se da dobro vidi ono što gleda, da dobro čuje ono što sluša. Pazi da pokaže prijatan izraz, da ima besprekorno držanje, da bude iskren u rečima, marljiv u delima; u svojim sumnjama, brine se da postavlja pitanja, kada je nezadovoljan, misli na neprijatne posledice svog gneva, pred dobrom koje treba da stekne, konsultuje se s pravdom.“

Postoje dve vrste mudrih ljudi. Jedni su prirodno savršeni, to su oni koji su primili i sačuvali sve vrline s Neba i koji prati put, ostajući uspravni na srednjem putu. To su mudraci u najvišem smislu. Drugi su oni koji se usavršavaju sami, čine ono što je pravedno i dobro. Oni se posvećuju, razmišljaju, razlikuju i izvršavaju ono što je ispravno koliko god može.

Idealni princ: JUNZI

Reč junzi znači „sin gospodara“, a Konfučije je koristi da označi „odličnu osobu“, ekvivalentnu Platonovom “aristosu” (superlativni oblik odredbe dobar – najbolji). U to vreme, izraz se odnosio na plemića iz povlašćene društvene klase, ali Konfučije je preoblikovao značenje ove reči, dajući joj mnogo dublju konotaciju.

Junzi koji predlaže Učitelj Kong postaje naziv za princa prave elite: moralne i etičke. Taj princ predstavlja Konfučijev ideal, kojem su njegovi učenici težili — vitez najvišeg morala.

Svako bi mogao postati Princ Ju razvijanjem pet konfucijanskih vrlina, koje čine etičke stubove za izgradnju karaktera i postizanje skladnog društva. To su:

1. Humanost ili Dobrotvornost (ren)

Najvažnija vrlina, koja predstavlja empatiju, saosećanje i ljubav prema bližnjem. Podrazumeva ophođenje prema drugima s poštovanjem i dobrotom.

2. Pravednost ili Ispravnost (yi)

Odnosi se na sposobnost da se čini ono što je ispravno bez traženja lične koristi. Istinski Ju deluje pravedno i ispunjava svoje dužnosti čak i kada mu to donosi teškoće. Osećaj za pravdu znači razlikovati ono što je ispravno od onoga što nije i donositi moralno ispravne odluke u svakoj situaciji.

3. Protokol, Ritual ili Pristojnost (li)

Ne obuhvata samo rituale i ceremonije, već i pravila učtivosti i dobrog ponašanja u svakodnevnom životu. Za Konfučija, društveni poredak zavisi od poštovanja tradicija i pravila zajedničkog života. Ritualni duh uključuje tri aspekta: žrtvene ceremonije precima i bogovima, poštovanje protokola društvenih i političkih institucija i učtivost u svakodnevnom ponašanju.

4. Mudrost ili Znanje (zhi)

Nije samo inteligencija, već sposobnost razlikovanja dobra od zla. Podrazumeva stalno učenje i razmišljanje o sopstvenim postupcima radi ličnog usavršavanja. Uključuje i teorijsko znanje i praktično iskustvo.

5. Integritet ili Vernost (xin)

Znači iskrenost i pouzdanost u ljudskim odnosima. Za Konfučija, stabilno društvo zasniva se na datoj reči i međusobnom poverenju. Poverenje se odnosi na osobu koja je dosledna u svojim rečima, govori istinu i usklađena je između onoga što govori i onoga što čini. Nikada ne krši obećanja niti vara druge, te je zato dostojna poverenja u društvu.

Ovaj vladajući princ bio je onaj koji je najviše poznavao samog sebe; onaj koji je, nakon dugog p**a filozofskog obrazovanja i praktične primene naučenog, postajao primer za ostatak društva. Na taj način, osim što je bio etičan, predstavljao bi oslonac na koji bi se čitavo društvo moglo osloniti i postići da red u polisu bude odraz kosmičkog reda koji stoji iza čitavog Univerzuma.

Ovaj filozof‑vladar imao bi svest o jednakosti koja prebiva u dubini svih ljudskih bića, znajući da se samo kroz lično usavršavanje može stupiti u dodir sa božanskim.

Odnos između pojedinca i društva

Konfučije je smatrao da se društvo može poboljšati samo u meri u kojoj se poboljšava svaki njegov član. Zato je uspostavio racionalizovani društveni poredak, nazvan Li, kroz etiku i zasnovan na ličnom razvoju i evoluciji.

Etika bi bila karika koja ujedinjuje misli i osećanja sa delima čoveka, zasnovana na krajnjoj suštini stvari, nauka koja teži da uskladi žene i muškarce, kako bi iz njihove unutrašnjosti izvirali dobrota i pravda. Politika je, dopunski, shvatana kao nauka i umetnost vođenja, obrazovanja i usklađivanja naroda, uzdizanja od fizičkih i bioloških temelja do vrhova emocionalnog, mentalnog i duhovnog ostvarenja. Etika je bila pojedincu ono što je politika bila društvima, a vladajući princ bio je posrednik između zakona i građana.

Etika je usmerena na pojedinca, a politika na društvo, ali Konfučije je govorio da je politički red plod etičkog reda. Uz to, smatrao je da vladar treba da bude čovek Ju, to jest čovek visokih moralnih načela, smiren, koji voli svoju profesiju i svoj rad, savršeno prilagodljiv, koji uči primerom, zna kako da se postavi u svakoj situaciji, vlada sobom i brine o opštem dobru.

Fragmenti iz Analekata

„Istinska vrlina ne usavršava samo čoveka koji je poseduje, već usavršava i sve stvari.“

„Ako se razmotre čovekova dela, ako se posmatraju motivi koji ga navode na delovanje, ako se ispita ono što čini njegovu sreću — može li on sakriti ono što jeste?“

„Mudrac je kao putnik koji, da bi otišao daleko, polazi od mesta koje mu je najbliže; kao čovek koji, želeći da se popne na visoku planinu, počinje od njenog podnožja.“

„Onaj ko se ozbiljno posveti negovanju vrline, uzdržava se od činjenja zla.“

„Ono što čoveka čini savršenim jeste vrlina humanosti, bez koje čovek nije istinski čovek.“

„Radi neumorno na sticanju mudrosti, kao da je uvek moraš iznova sticati; a uz to se plaši da izgubiš ono što si stekao: onaj ko ne napreduje svakog dana, nazaduje svakog dana.“

„Opominji svoje prijatelje iskreno i savetuj ih s blagošću. Ako ne prihvate tvoje savete, zaustavi se; da ne bi navukao na sebe uvredu i izgubio prijatelja zbog svoje nametljivosti.“

„Ne žuri previše; ne traži male koristi. Ko žuri, ne stiže daleko; ko juri za malim koristima, zanemaruje velike stvari.“

Urednički tim Nove AkropoleKINESKI FILOZOF KONFUČIJE (1. deo)Kineski učitelj Kung-fu-ci (učitelj Kung), poznat kao Konfu...
15/12/2025

Urednički tim Nove Akropole
KINESKI FILOZOF KONFUČIJE (1. deo)

Kineski učitelj Kung-fu-ci (učitelj Kung), poznat kao Konfučije, osnovao je školu filozofije čija su se učenja zasnivala na usmenom prenošenju i obrazovanju učenika, koje je podučavao etici, politici, književnosti, istoriji i ritualima.

Škola Konfučija obično je poznata kao Škola literata ili učenih ljudi, što će kasnije postati konfucijanizam. Prihvatao je učenike iz bilo kog društvenog sloja, što je za njegovo vreme bilo revolucionarno, jer je obrazovanje uglavnom bilo rezervisano za plemstvo. Njegov obrazovni metod kombinovao je memorisanje klasičnih tekstova sa raspravom i razmišljanjem o tome kako primeniti ta znanja u praktičnom životu.

Ko je bio Konfučije?

Prema onome što znamo, rođen je u Kini, u selu Zou, u državi Lu (današnja provincija Šandong) 551. godine p. n. e., a umro je u 72. godini. Njegov život odvijao se tokom dela vladavine dinastije Džou, poznatog i kao „Period proleća i jeseni“, iako je carstvo već bilo na pragu „Perioda zaraćenih država“, važnog srednjeg doba kineske civilizacije. Pravo ime mu je bilo Kung Kju, ali se vremenom počeo nazivati učitelj Kung (Kung Fuzi). Fonetski, ova fraza zvučala je kao Kung Fuci, a danas ga poznajemo kao Konfučija zbog latinacije njegovog imena. Kao i kod mnogih velikih ličnosti, njegovo rođenje bilo je okruženo simbolizmima — govorilo se da su ga čuvali zmajevi, a vile mirisale okolinu.

Biografija ovog azijskog filozofa, napisana četiri stotine godina posle njegove smrti, navodi da je rođen u plemićkoj porodici i da je veliki deo detinjstva i mladosti provodio u razgovorima sa mudracima i starcima, čitajući knjige koje su već tada bile klasične. Sa 17 godina već je obavljao javne funkcije. U to vreme, vršenje javne službe — služiti svojim životom pravednom funkcionisanju društva — smatralo se svetom dužnošću, sakralnim zanimanjem.

Isprva je prihvatio položaj u oblasti poljoprivrede i stočarstva. Tamo se pošteno i časno isticao, stajući na stranu seljaka koji su bili nepravedno tretirani i posredujući da se njihovi uslovi poboljšaju. Potom je prešao u oblast skladištenja žita, posao za koji se nije osećao kvalifikovanim sa samo dvadeset jednom godinom, ali ga je ipak prihvatio jer je bio uveren da može i mora da nauči kako se taj posao obavlja.

U jednom trenutku života odlučio je da otputuje u prestonicu carstva. Po dolasku u ovaj veliki grad, Konfučije je bio zadivljen hramovima, državnim zdanjima, kraljevima i mudracima. Red, organizacija i kultura — odraz uzvišenih ideja — probudili su u mladom filozofu osećaj trajnosti i kontinuiteta idealnog. U njemu se javila potreba da ova oličenja ideja postanu deo njegovog života, jer su ujedinjavala čovečanstvo u celini. Umetnost, politika, nauka i religija izgledale su kao da izviru iz iste tačke, dajući život istinskoj državi koja živi skladno kao organizam. Verovatno je tu našao model za svoje filozofsko delo. Na povratku sa ovog putovanja, prema predanju, imao je poseban i mitski susret sa Lao Ceom, događaj koji je duboko uticao na njega.

Postepeno je Konfučije sticao ugled u društvu i marljivim radom se isticao, dobijajući pohvale od nadređenih, pa čak i od vojvode Lu. S vremenom je dostigao položaj koji bismo danas mogli uporediti sa ministrom pravde. Na tom položaju radio je strogo i nepristrasno, postižući veliki napredak u smanjenju kriminala.

Njegove metode bile su toliko efikasne da je za tri meseca reorganizovao upravu cele države. Imao je pedeset godina, a neki od njegovih učenika već su zauzimali odgovorne položaje. Na kraju je podneo ostavku jer se nije slagao sa pravcem koji je država poprimala pod najvišim slojevima vlasti.

Nakon napuštanja javne službe posvetio se putovanjima i podučavanju, uvek se nadajući da će neki vladar poželeti da prihvati njegova znanja i uspostavi harmoničnu, uređenu i pravednu državu. Kada su jednom njegovog učenika pitali kakav je Konfučije, a on se dvoumio da li da odgovori, sam Učitelj mu je rekao: „Zašto nisi odgovorio? To je čovek koji se sa takvom revnošću posvećuje učenju i vrlini da zaboravlja da jede; koji, kada stekne vrlinu, oseća takvu radost da zaboravlja sve nevolje; i koji je toliko uronjen u izučavanje mudrosti da ne primećuje dolazak starosti.“

Konfučije nije prihvatao svakoga za učenika. Onaj ko je želeo da uči morao je to istinski želeti i duboko raditi na uputstvima. Odmah je primećivao da li mu se neko približava iz sopstvene volje, da li je primoran da uči misleći da će lako steći znanje, ili mu prilazi iz pogrešnih razloga. „Učitelj je rekao: Ne podučavam onoga ko se ne trudi da uči; ne pomažem da progovori onaj ko se ne trudi da izrazi svoju misao.“ (Analekti, prvi deo: Čang-Lun, knjiga 4, poglavlje 1.8)

Za svakog učenika imao je poseban način podučavanja, znajući da je temperament svakoga različit i da će znanje doći svakom na njegov način. Sa svojim učenicima putovao je kroz velike delove Kine, koja je tada bila u ratovima i sukobima.

Iako za života nije imao veliki uspeh u primeni svojih ideja u vladavini, njegova učenja su učenici sakupili u Lunju (Analekti), koji su postali osnova konfucijanizma i vekovima uticali na kinesku carsku upravu. Njegova misao i danas je značajna, naročito u etici, obrazovanju i politici u Aziji.

Prema predanju, Konfučije je poslednje dane proveo u Kufuu, u državi Lu, nastavljajući da podučava do samog kraja. Umro je 479. godine p. n. e., u 72. ili 73. godini, osećajući se nerazume­nim i ne videvši ostvarenje svog ideala — društva kojim upravljaju mudri i vrlinski ljudi.

Konfučije nije bio samo filozof i učitelj, već i sakupljač i sistematizator drevnih tradicija koje su već u njegovo vreme bile klasične. Umesto da se predstavlja kao inovator, video je sebe kao prenosioca vanvremenskog znanja. Iako nije ostavio sopstvene spise, posvetio je život obnovi i jačanju običaja i vrednosti koje je smatrao ključnim za skladno društvo.

Pripisuje mu se sakupljanje i uređivanje pet osnovnih tekstova kineske kulture, poznatih kao „Pet klasika“:
• Knjiga poezije: Zbirka pesama, pesama i ritualnih oda drevne Kine.
• Knjiga istorije: Istorijski tekstovi i govori drevnih vladara.
• Knjiga rituala: Zbirka rituala i pravila ponašanja.
• Knjiga promena (I-Đing): Drevni proročki tekst zasnovan na heksagramima.
• Prolećne i jesenje hronike: Istorijska hronika države Lu.

Konfučije je preuzeo drevna učenja mudrih kraljeva dinastije Džou i ponovo ih protumačio, dajući im etički i praktičniji pristup. Smatrao je da je ključ obnove reda u njegovo vreme povratak principima ovih uzornih vladara.

Neke anegdote iz njegovog života

Pred nevoljom

Jednom prilikom nevolja je snašla Konfučija i njegove učenike dok su putovali, jer su im nestale zalihe hrane, a nekoliko učenika se razbolelo. Jedan od njih se ražalostio i upitao učitelja:
„Zar i uzvišeni ljudi moraju da prolaze kroz ovakve muke?“
— „Svakako“, odgovorio je Konfučije, „ali samo prosti ljudi gube prisebnost kada moraju da ih podnesu.“

Dobar učitelj

Zilu, Konfučijev učenik, jednom ga je upitao:
„Kada treba da primenim stvari koje sam naučio?“
Konfučije je odgovorio:
„Još te učim. Zašto ta nestrpljivost da nešto primeniš? Sačekaj pravi trenutak.“
Odmah zatim, drugi učenik, Gongči, upitao je:
„Kada treba da primenim stvari koje sam naučio?“
„Odmah“, odgovorio je Konfučije.
„Učitelju, ne postupate pravedno“, požalio se Zilu. „Gongči zna isto koliko i ja, a njemu ne zabranjujete da deluje.“
„Dobar otac poznaje suštinu svoje dece“, rekao je Konfučije. „Zaustavlja onoga ko je previše smeo, a podstiče onoga ko još ne zna da hoda na sopstvenim nogama.“

Address

Gavrila Principa 43
Belgrade
11000

Opening Hours

Monday 08:00 - 18:00
Tuesday 08:00 - 18:00
Wednesday 08:00 - 18:00
Thursday 08:00 - 18:00
Friday 08:00 - 18:00
Saturday 08:00 - 18:00

Telephone

+381117619298

Website

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Tajni Začin Klub posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Contact The Business

Send a message to Tajni Začin Klub:

Shortcuts

Share

Category